Kada pričam o svom nekadašnjem fakultetu, odgovorno tvrdim da jedino dobro što mi je upis istog doneo, jesu divna prijateljstva. Drugo, smatram da možeš da budeš uspešan do Forbes-ove liste i nazad, ali ako to što radiš ne služi drugima da budu bolji, da žive bolje –
ne važi se. Presrećna sam što moje prijateljice danas rade veoma plemenite poslove i što na neki način sva ta iskustva i vidove socijalnog rada, zajedno sa njima proživljavam kroz priču koju mi prenose.

Šta god da radimo, kako god da se osećamo, apsolutno mi je sve okej. Ako nam se ne sviđa možemo da promenimo, ako nam se ne sviđa, a ne možemo da promenimo, možemo da prihvatimo. Koliko god živeli u eri kada se svest budi i uče nas kako treba da živimo bolje i dalje imamo samo sebe i svoje izbore. Što se mene tiče – sve je okej dokle god je tebi okej, a time ne remetiš da i drugima bude okej. Prosto.

Svako je rođen kao zvezda. Kako će da sija, da li će uopšte da sija, da li će biti na samom vrhu poput one na novogodišnjoj jelci ili na samom dnu popun one morske, zar je važno?

Važna je samo ljubav. U bilo kom obliku.

Ne tražim više smisao u svemu. Smisao mi je u besmislu.

***

Čekam idealan trenutak sa idealnim uslovima.

Nemam adekvatan prostor. Nemam adekvatan kompjuter. Ne živim sama. Nemam dovoljno vremena od posla. Nemam domen. Nemam ideju. Ovo što sam napisala zvuči grozno.

Počeću kad budem živela sama. Počeću od Nove godine. Počeću od prvog u mesecu. Počeću od ponedeljka. Počeću od rođendana. Počeću kad se završi leto, tada ću imati vremena. Počeću kad kupim Mac Book, jer mogu da ga nosim svuda, ovaj lap top je pretežak. Počeću kad se vratim s posla. Počeću za vikend. Počeću napolju kad bude lep i sunčan dan. Počeću na terasi uz čaj. Počeću u krevetu. Počeću sutra. Počeću čim ozdravim. Počeću kad kupim domen. Počeću, počeću… Ja to volim da radim. To mi je sve. Počeću. Evo… Samo…

Živim sama. Prošla Nova godina. Prošao rođendan. Prošao prvi u mesecu. Prošao ponedeljak. Prošlo leto. Kupila sam Mac Book. Vratila sam se sa posla. Prošao vikend. Prošao lep i sunčan dan. Zahladnelo na terasi. Krevet me tera na san. Kupila sam domen. Ozdravila sam. Sutra se pretvorilo u juče. Šta ja to radim?

Plivam u izgovorima već godinu i po dana.

Razumem kada odlažem stvari koje ne volim da radim, koje me ne inspirišu, koje je nametnuo sistem, itd. Ali kako da opravdam sebe kada ne radim ono što najviše volim još otkad sam bila mala?

Disciplina, je l’ se to maže na hleb?

***

Ko zna za Abrahama, zna i za ovu afirmaciju/izjavu koju Ester fantastično akcentuje i ponavlja dovoljno puta da prosto uđe u svest i krv, a onda pobije sve otpore koji štete usklađivanju. Olakšanje. Otpuštanje. Sve je dobro i biće još bolje.

Skoro me je mentorka na mentorship programu za pisanje koji pohađam već mesecima upitala:
”Da li si skoro objavljivala neki tekst na blogu?”
”Nisam, obično objavim neki tekst kada dobijem onaj impuls da nešto stvarno moram da podelim sa svetom”, odgovorih.
Izgleda da je ova divna i sunčana subota (doduše radna) – taj dan. Tako da, evo – ovo moram da podelim sa svetom.

Ne znam da li je zbog imena ili zbog toga što sam rođena u proleće, ali ovo je moj omiljeni period u godini. Otišla je zima. Hvala joj na svim svojim čarima, ali vreme je za šarenilo i pozitivne vibracije!

Ne moraš da poznaješ svakog čoveka na ovom svetu, a možeš da znaš nešto veoma lično o svakom. Gde god da diše, svaki čovek, baš kao i ti, želi samo jedno – biti srećan.

– Samo osvesti sadašnji trenutak i vodi računa koju emociju osećaš.
– Kako mi znači što te imam… Anđeo moj <3 
(03.03.2017.  14:39)

Dugujem tekst (ma šta tekst, tekstove) ovoj osobi. Toliko puta me je inspirisala, a ja sam tu inspiraciju odložila po strani za neki drugi dan i bolje raspoloženje za pisanje. 
Danas ne želim tako da reagujem. Možda još nekome ”klikne”. 

P.S. Savete treba dati samo ukoliko ih neko od vas  zatraži. U suprotnom, smarate bespotrebno i produktivniju konverzaciju biste imali sa zidovima. 

Kažu da nije svaki dan dobar, ali da ima nešto dobro u svakom danu. Smatram da dnevnu proporciju ”dobrog” i ”lošeg” biramo sami. Ako smo danas živi, zdravi i imamo zadovoljene sve potrebne fiziološke i egzistencijalne potrebe – sve je u redu. ”Cenzus za dobro” je uzimajući u obzir pomenute faktore – pređen. Uverenje mi je da prateći svoje emocije i oživljavajući one koje smo okarakterisali kao ”dobre”tj ”pozitivne”, pripremamo teren za dolazak situacija koje su nam potrebne da bismo živeli svoje najbolje verzije.
Da li dopuštaš da te život povede ka tim situacijama?

Ako pre svega osvestimo sadašnji trenutak i ako uzmemo u obzir zahvalnost za sve ono što se uglavnom uzima zdravo za gotovo – imamo dovoljno materijala da dan okarakterišemo kao dobar.
Kada ”podesimo” um da razmišlja na taj način, svakodnevno,
dan, a samim tim i život dobija bolju perspektivu.
Koliko puta ti je danas sadašnji trenutak bio proveden svesno?
Na čemu se zahvaljuješ danas?

Na svakome od nas je da li će dan posvetiti brigama ili rešavanju istih?
Hodajući istom stazom ruku pod ruku sa problemom tj izazovom, nikada nećemo stići do rešenja. Stazom do rešenja idemo sami u boljem raspoloženju, koje nam dolazi svesnom promenom fokusa.
Kakvo ti je raspoloženje?

Svaka osoba i situacija koja nam se dešava u životu šalje neku poruku. Da li čitaš te poruke?

Lav&pis

Kažu da te život prvo učini jačim, pa srećnim. Ne daje ti teže od onoga što je procenio da možeš da podneseš. I što je najvažnije uvek te čuva. Ne brini.

Jednom kada dođeš, reći ću ti da sam danas mislila o tebi.
Nisam se rugala zaljubljenima. Zašto bih? Zar nisu primer da ipak može biti drugačije?

Rekli su mi da iščupano srce može da se vrati kada bačeno ostane u blatu prošlosti. Nisam im verovala. U prvi mah mislila sam da ga više nikada neću naći. Svaki moj korak je odzvanjao tom mišlju. Ali hodala sam dalje. Neočekivano, lutajući, maštajući – pronađoh ga! Ispere se onako pregaženo, tamo na onim potocima nemoći, čiji se izvor nalazi u očima koje su samo videle ljubav. Ili bar nešto što je podsećalo na to. Svi smo bili na tom mestu.

Nađeš svoje srce, vratiš ga. Ono nastavi da kuca. Kuca jer veruje u život. Tada znaš da si preživeo. Tada saznaš da možeš sve.

Nastaviš… Svaki dan je novi dan, nova šansa. Zahvalnost.

Znaš, kada se pojaviš, biće to pojava vere koja je morala prvo da se rodi i živi. Onda je morala toliko da naraste i ojača da može sama da otvori vrata iza kojih te već dugo čekam. Mada rekli su mi da ne treba da izgleda kao da čekam.

Nestrpljiva, gledala sam u oči nepoznatih ljudi misleći da gledam u tebe. Pokušala sam da te osetim u tuđim zagrljajima misleći da sam povezana sa tobom. Poverovah da se baš ti kriješ iza onih reči koje jedva čekaju da se pretvore u dela, misleći da si ti taj alhemičar. Ali, vreme mi je vrištalo u lice ”Stani! Nije to – to! Čekaj!”
Pomislih da samo umišljam da grešim. Rogovima koje sam dobila rođenjem u proleće, išla sam kroz zid. Pričali su da sam teška i da se inatim. Nisu znali da sam skupljala trenutke koji su podsećali na tebe ili tvoj dolazak. Ulepšavala sam i farbala trule daske brodova koji nikuda ne plove.

Brojala sam koliko je prošlo. Gledala sam u časovnik nade koji je otkucavao prošlost. Ne pojavljuješ se. U kutku unutrašnjeg svemira čulo se: ”Samo što nije, čekaj da primetiš! Budi u ovom trenutku!”
Vreme mi uvek pokaže da ne priča gluposti. Poslušala sam.
Šta sam drugo mogla da uradim?

Nekad mi se telo grčilo od straha pri pomisli da možda ne postojiš. Ali znala sam da su grčevi bili samo udarci ovog ludog unutrašnjeg deteta koje je vikalo: ”Ne gledaj to tako! Veruj!”
Kao i svaka (donekle) odrasla osoba, pomislih ”Ko još sluša dete kako treba da se živi?”
Svaki ratnik mora da ima bedeme oko svog sveta, koji su tu da ga zaštite. Moji su bili visoko. Dopiralo je Sunce do njih, ali nikome nije bilo toplo u blizini. Rušila ih je dosada veoma retko, ali brzo sam gradila nove. Dok su prve procene ubijale svaku šansu da se pojaviš, ono ludo dete je gazilo moj ego. Dete mi uvek pokaže kako i gde treba da gledam. Pratila sam. Šta sam drugo mogla da uradim?

Koliko sam te samo tražila, a nisu mi rekli da dolaziš tek kad dignem ruke i gledam u zvezde kao da su one jedino što mi je potrebno u životu. Zvezde i Mesec mi uvek šapuću ”Dovoljna si! Voljena si!” Onda budem srećna sama sa sobom, pa pomislim, ako ne dođeš, život će biti i dalje lep. Rekli su mi da moram to da kažem i zaista osetim, da bih te dočekala. Zvezde i Mesec znaju. Verovatno ljudi misle da sam luda što slušam zvezde i Mesec, ali šta sam drugo mogla da uradim?

Pitala sam se zašto mi dolaze oni koji mi nisu potrebni? Etiketirani kao ”pogrešni” jer je to jedino odzvanjalo u meni. Nije to bila borba mozga i srca, već stvarnosti protiv želja.
Pitala sam se neprestano. Odgovori dolaze onima koji su spremni da ih čuju. ”In vino veritas”.

Sve što se desilo, a nisam želela da se desi, katapultiralo je želju u kosmos. Rekli su mi da ostanem dovoljno visoko da bih mogla da je vidim. U daljini je i dolazi. Misli o tome me gone do druge vasione, jer na Zemlji se ne dešava ništa samo od sebe.

Težimo ekspanziji, a ne možemo je dostići ako stojimo u mestu. Zona komfora je promena.

Svi moji kontrasti su stvorili tebe. Za mene. Neću te prepoznati po licu ni osmehu, nego po duši.
Udarci u utorbi će nestati. Neko kuca na vrata. Ti. Mir.

Kada dođeš reći ću ti koliko sam te čekala i koliko sam zahvalna što si tu. Konačno.

Mada i ako ne dođeš, život će i dalje biti lep, a ja ću gledati visoko do druge vasione. Luda dovoljno da i dalje verujem da ipak dolaziš. Šta drugo mogu da uradim?

One noći kada si odlučio da odeš na neko bolje mesto, nešto me je probudilo. Moja luda glava voli da veruje da si tada došao da se pozdraviš. Taj momenat nikada neću moći da opišem, niti da zaboravim. I ove noći sam se probudila u isto vreme, ali me je probudio bol.

Tog prokletog petka probudila sam se srećna. Jedna moja ogromna želja je čekala da se ispuni, konačno. Ti si uvek bio svedok koliko mi je ta želja bila važna, a sada znam da nije trebalo da bude. 
Sećam se da sam na sva zvona vikala ”Danas je divan dan!”. A onda su javili da si otišao. Nisam sebi mogla da oprostim zašto sam taj dan nazvala divnim. Crni oblak preplavio je sve, ali tek sad kad je prošlo dovoljno vremena da pričam o tome, možda to i jeste bio divan dan. Oslobodio si se svih muka i duša je mogla da ti pođe u večni mir koji ti je tako bio potreban. Tešim se da je to bila tvoja odluka. Ne mora to niko da razume, ali ipak – bio je to težak, ali divan dan. To je ona najmanja tačka svetlosti u srcu ispunjenim crnilom koje rastanak od najbližih donese.

Potrebno je vreme da bih mogla da pričam o svojim ožiljcima. Ožiljak od našeg preranog rastanka nosim i osetim ga svaki put kad te se setim. Tek sam danas shvatila da na ovaj način po prvi put mogu da pričam o tome. Nisam imala dovoljno hrabrosti da vidim kako odlaziš. Niko ne voli rastanke, ali ja ih ne volim duplo. Znam da mi to nikad ne bi zamerio. Vazda biram da mi ostane lepa slika na kraju, pa ko hoće razumeće, ko neće zameriće. Tako je za sve u životu.

Sećam se da si mi jednom rekao da mi nisi pružio dovoljno kao ostaloj deci i da ti je to nešto što treba da ispraviš. Nadam se da sad negde gore gledaš i shvataš da si mi ostavio blago. Svoj život kao primer i podsetnik da treba živeti punim plućima bez obzira na sve. Da pare dođu i prođu, a dan ispunjen veseljem uvek ostaje. Nikad se nisi uklapao u kalupe društvenog sistema, zato si bio i ostao zapamćen. Kad god su pokušali da te stave u te kalupe, branio si se svim silama. Znam da nisi bio ponosan na metode svoje samoodbrane, ali radio si onako kako si najbolje znao. Baš kao i ja. Baš kao i svi drugi. 

Mrzim što moram da koristim perfekat kada pišem o tebi. 

Retko plačem. Nekad imam utisak da sam suze ostavila u nekom prošlom vremenu. Ali ima jedna pesma koja je uvek okidač. Svaki put mi ispere dušu. Setim se onda svih pesama koje smo slušali i kako smo bili ludi predvodnici na svakom slavlju. Sećam se da si me naučio da igram kolo i da sam bila uvek sva ponosna kada sam bila uz tebe u igri i veselju. Uvek mi je bilo smešno i neverovatno da si kao mlad išao na rok koncerte i imao dugu kosu. Onda shvatim da samo veliki ljudi bez kompleksa, mogu da se uklope u bilo koji muzički žanr. Ti to jesi. Moj simbol pozitive. Simbol radosti. Simbol boemskog života. Simbol neshvaćenosti.

Volim da verujem da si tu. Da nas sve gledaš i čuvaš zajedno sa našima. Teši me da nisi sam. Žao mi je što nećemo više moći da pričamo, niti zagrlimo. Žao mi je što ćeš nedostajati za sve što dolazi. Žao mi je što više nećemo imati naše tajne. Žao mi je što više ne mogu da idem tamo. To mesto više nikada neće biti isto bez tebe i to je ona rupa koju nedostajanje fino izbruši u srcu. Vreme prolazi, ali ne menja ništa.

Hvala ti što si bio i ostao deo mog života ujače. Ostaće pesma i uspomena, zauvek, a svaki minut i pesmu u kafani posvetiću tebi… Živiš dok te se sećamo. Volim te.