Zažmuri da bi video

Kada pričam o svom nekadašnjem fakultetu, odgovorno tvrdim da jedino dobro što mi je upis istog doneo, jesu divna prijateljstva. Drugo, smatram da možeš da budeš uspešan do Forbes-ove liste i nazad, ali ako to što radiš ne služi drugima da budu bolji, da žive bolje - 

ne važi se. Presrećna sam što moje prijateljice danas rade veoma plemenite poslove i što na neki način sva ta iskustva i vidove socijalnog rada, zajedno sa njima proživljavam kroz priču koju mi prenose. 

Tako mi je Ana slikom i pričom prenela trenutke današnjeg časa biologije u srednjoj školi gde radi. Naime, svi učenici u odeljenju su danas obradili temu ''Čulo vida''. Sve to ne bi bilo tako neobično, da nije činjenice da je na času bio prisutan dečak koji je tokom života ostao bez tog istog čula. Dečak koji redovno pohađa srednju školu i beleži u njoj uspehe. Profesorka biologije i Ana koja mu pomaže u putu ka školskom uspehu, su došle na ideju da tokom časa svi prisutni imaju poveze preko očiju i time ukažu čast i poštovanje svom drugu Dušanu, pokazujući time da misle na njega i da makar za vreme jednog školskog časa spoznaju kako je to biti u njegovim cipelama. Čitav čas je protekao u jednom posebnom emotivnom tonu, što ih je sve kolektivno još više zbližilo i dirnulo, što i jeste cilj hoda u tuđim cipelama.

Ana je ponosna na čitav razred, a ja na nju.

Dakle, kada sledeći put budemo očajavali i proživljavali svoje drame i dramice, udahnimo, onda redom izbrojmo sva čula koja posedujemo i koja funkcionišu. Prebrojmo ruke i noge koje isto tako funkcionišu. Ošamarimo se ovim činjenicama i veselim korakom nastavimo živeti ovaj život.

Danas je jedno odeljenja izabralo da bude u svom mraku kako bi spoznalo svetlost koju nam donose emocije i razumevanje tuđih izazova. Ne zaboravimo da se svaka osoba koju sretnemo u životu suočava sa nekom vrstom mraka. 

Zatvorimo oči zajedno da bismo se bolje videli.

                                                                    ***

''Mislim da treba da delimo ovakve priče, jer nam greju dušu'' - rekla mi je Ana.

Meni ova sigurno jeste.

Lav end pis.

Zvezda je rođena

Šta god da radimo, kako god da se osećamo, apsolutno mi je sve okej. Ako nam se ne sviđa možemo da promenimo, ako nam se ne sviđa, a ne možemo da promenimo, možemo da prihvatimo. Koliko god živeli u eri kada se svest budi i uče nas kako treba da živimo bolje i dalje imamo samo sebe i svoje izbore. Što se mene tiče - sve je okej dokle god je tebi okej, a time ne remetiš da i drugima bude okej. Prosto.

Svako je rođen kao zvezda. Kako će da sija, da li će uopšte da sija, da li će biti na samom vrhu poput one na novogodišnjoj jelci ili na samom dnu popun one morske, zar je važno? 

Važna je samo ljubav. U bilo kom obliku. 

Ne tražim više smisao u svemu. Smisao mi je u besmislu.

                                                                    ***

Možemo toliko napredovati kao civilizacija u tehnologiji, živeti i na Marsu čak, ali čitanje knjige i odlazak u bioskop mi nikada neće biti staromodno. 

U svakom umetničkom delu možemo pronaći neku poruku ili znak, protumačiti ih na svoj način, ko želi to, naravno. 

Kada se zaljubim u lik i delo umetnika, verujem da svojoj okolini budem dosadna, jer sam u stanju samo o tome da pričam ili samo to da gledam ili samo to da slušam.

*Znam da je mom ocu najveća trauma života sa mnom - puštanje jedne iste pesme 24h (doslovno) bez prestanka. Isto tako verujem da moja koleginica pamti decembar 2016. po Oliveru Dragojeviću čije su se pesme vrtele svakog dana tog meseca u kancelariji.

Već danima kukam kako ne izlazim u provod i da mi to baš fali,  ali to obično bude ujutru, a onda kako dan završava svoju izvedbu, tako moj entuzijazam za izlaskom oblači pidžamu i najavljuje svoj povratak sutra kad se naspava. 

Bioskop je bila sasvim dovoljno dobra ideja za subotu uveče. Mladosti, srećan ti put, lagano.

                                                                         ***

Na putu je bio neki zastoj i već je bilo upitno da li stižemo na projekciju na vreme. Potom sam potražila plan b i videla da se prikazuje i drugi film ukoliko se propusti prvobitni. Čak sam pomislila, okej, ovaj film koji idemo da gledamo je verovatno glup, pa je ovo samo znak da treba da gledamo ovaj drugi. Ipak, bilo je daleko od toga i žao mi je što sam to i pomislila. Zar ne pravimo takve predrasude često?

Stigli smo na vreme. Da mi je neko rekao da ću bioskopsku salu napustiti uplakana, grohotno bih mu se nasmejala i ironično rekla ''Važi''. Takav ishod mi nije bio ni u najavi.

Kao i svaki film, ''A star is born'' nije za svačiji senzibilitet. Ali tačno znam za koga jeste. Za sve nas koji dušu pustimo bez razmišljanja da pokupi sve moguće emocije koje neko delo sa sobom nosi. Ja sam svoju toliko sinoć pustila, da su sve te emocije prisutne i dalje. Ovakvi filmovi se pamte. Ovakve emocije se pamte, još kad se podele sa nekim, nema dalje od toga. Kao što sam ga preporučila najbližim osobama, za koje sam sigurna da će im se dopasti, tako preporučujem i ovde, pa možda će neko dobiti ideju šta da radi večeras ili nekog drugog dana.

Bradly Cooper je režirao, adaptirao scenario i glumio sa vanserijskom Lady Gagom glavnu ulogu, napisao pesme u filmu i otpevao ih. Wow, kakav umetnik, pomislih. Naravno, odmah sam počela da kopam po You Tube-u intervjue, soundtrack (koji se vrti danas ceo dan) itd. 

Naišla sam na jedan zajednički intervju i momenat koji mi je ostavio najjači utisak je bio kada ih je voditelj upitao kako započinju svoj dan.

Lady Gaga je odgovorila: ''I like to take a moment for myself outside and just look out, into the world'', Bradly je odgovorio ''Meditation.''

Pametnome dosta.

Lav end pis

Skoči u život

Čekam idealan trenutak sa idealnim uslovima.

Nemam adekvatan prostor. Nemam adekvatan kompjuter. Ne živim sama. Nemam dovoljno vremena od posla. Nemam domen. Nemam ideju. Ovo što sam napisala zvuči grozno.

Počeću kad budem živela sama. Počeću od Nove godine. Počeću od prvog u mesecu. Počeću od ponedeljka. Počeću od rođendana. Počeću kad se završi leto, tada ću imati vremena. Počeću kad kupim Mac Book, jer mogu da ga nosim svuda, ovaj lap top je pretežak. Počeću kad se vratim s posla. Počeću za vikend. Počeću napolju kad bude lep i sunčan dan. Počeću na terasi uz čaj. Počeću u krevetu. Počeću sutra. Počeću čim ozdravim. Počeću kad kupim domen. Počeću, počeću... Ja to volim da radim. To mi je sve. Počeću. Evo... Samo...

Živim sama. Prošla Nova godina. Prošao rođendan. Prošao prvi u mesecu. Prošao ponedeljak. Prošlo leto. Kupila sam Mac Book. Vratila sam se sa posla. Prošao vikend. Prošao lep i sunčan dan. Zahladnelo na terasi. Krevet me tera na san. Kupila sam domen. Ozdravila sam. Sutra se pretvorilo u juče. Šta ja to radim?

Plivam u izgovorima već godinu i po dana.

Razumem kada odlažem stvari koje ne volim da radim, koje me ne inspirišu, koje je nametnuo sistem, itd. Ali kako da opravdam sebe kada ne radim ono što najviše volim još otkad sam bila mala?

Disciplina, je l' se to maže na hleb?

                                                                    ***

Svi su tog dana lako i slobodno skočili sa ivice broda. Svi su me uveravali da mi se ništa neće desiti ako skočim. Znala sam da mi se neće ništa desiti jer uopšte nije velika visina. Ali ne, noge su mi bile zacementirane. Uredno sam preskakala ogradu spremajući se da skočim i uredno sam preskakala ogradu jer sam odustajala od skoka. ''Zašto nisam skočila?'' - pitala sam se tada i sada.

                                                                    ***

Mrzim sport. Odlazak u teretanu mi predstavlja mučenje. Zabušavam i vučem se, dok drugi to sa lakoćom rade. Ili barem tako izgleda. Radije bih se na čas matematike u gimnaziji vratila na 45 minuta, nego što moram da mlatim u teretani za isto vreme. Okej, možda sam preterala jer je matematika u pitanju, ali eto neka bude istorija. S druge strane, svesna sam da je fizička aktivnost povezana sa svim aspektima zdravog života i da mi je potrebna.

                                                                   ***
Svanuo je ponedeljak - 01. Oktobar. Ne sviđa mi što dan započinjem tako što uzmem telefon i otvorim Instagram, ali tako je bilo. Izaberem jedan od 5 (slovima PET) registrovanih Instagram profila koje imam i zapazim nešto što mi je na prvu delovalo interesantno - ''Maglov izazov''. Poenta izazova je snimiti jedan svoj dan na Instagram story-ju iz najmanje 10 delova. Prvi dan u mesecu, pa još i u nedelji uvek me inspiriše da započnem nešto novo, pa se odlučih da učestvujem i prihvatim izazov. Inače, reč izazov uglavnom koristim kao zamenu za reč problem. Drugačije mi zvuči, a značenje mi je sasvim isto. Socijalni eksperiment je urodio plodom tog dana. Htela sam da vidim kakve će meni reakcije i misli izazvati taj izazov, a samim tim i drugima. Do kraja dana došla sam do raznih zaključaka. Od najuže okoline, koja je navikla na mene ''normalnu'', dobila sam uglavnom komentare da nisam baš ''normalna'', neki su se čak i zabrinuli. Drugi su me podržavali da nastavim, da uživaju i da mi baš ide od ruke. Treći su mi predviđali blogersku, vlogersku i influensersku budućnost koja će mi doneti zaradu, iako baš nisam imala tih tendencija. Mnogi su nemo posmatrali i ispratili svaku objavu. Čak su i mimo mene međusobno komentarisali.
Glavni zaključak je bio taj da sam na podršku, pohvale, osuđivanje i ismejavanje imala apsolutno istu reakciju - (o)smeh. Sve me je to iz dubine duše zabavilo. A smatram da zabava treba da bude srž svake moje, ali i tuđe akcije. Potrebno je uraditi nešto drugačije, izaći iz svog okvira ili zone komfora o kojoj se toliko priča i dobro motriti na svoje misaone procese.
Prošla sam dobru introspekciju prošlog ponedeljka.
                                                                        ***
Okej, šta je zajedničko svim ovim nabacanim pričama?
Moja nesigurnost i nedisciplina.

Krećem da pišem. U teretanu nastavljam da idem. Sa broda ću skočiti (jednog dana). I dalje ću izlaziti iz zone komfora, dokle god taj izlazak ne bude bio moja zona komfora. 

Ne čekam idealan trenutak sa idealnim uslovima.

P.S. Hvala Paolu Koelju koji je napisao priču ''Živeti svoju Ličnu Legendu'' koja mi je bila finalni šamar za razbuđivanje:

Indijanci kažu: „Današnji dan je dobar za napuštanje ovog sveta
kao i svaki drugi.“ A neki veštac je jednom rekao: „Neka smrt bude uvek uz tebe. Ona će ti dati neophodnu snagu i hrabrost kada budeš morao da činiš bitne stvari.“
Nadam se da si ti, čitaoče, stigao dovde. Bilo bi glupo uplašiti se statističkih podataka jer ćemo svi mi, pre ili kasnije, umreti. I samo oni koji to prihvate spremni su za život.

Lav end pis!

IT'S DONE!

It's done, it's done, it's done!

Ko zna za Abrahama, zna i za ovu afirmaciju/izjavu koju Ester fantastično akcentuje i ponavlja dovoljno puta da prosto uđe u svest i krv, a onda pobije sve otpore koji štete usklađivanju. Olakšanje. Otpuštanje. Sve je dobro i biće još bolje. 

Skoro me je mentorka na mentorship programu za pisanje koji pohađam već mesecima upitala:
''Da li si skoro objavljivala neki tekst na blogu?'' 
''Nisam, obično objavim neki tekst kada dobijem onaj impuls da nešto stvarno moram da podelim sa svetom'', odgovorih.
Izgleda da je ova divna i sunčana subota (doduše radna) - taj dan. Tako da, evo - ovo moram da podelim sa svetom.

Svaki put se oduševim kada shvatim da se jedna specifična (Vortex :D) tematika provlači kroz razgovore sa meni bliskim ljudima. Obično nisu u mojoj neposrednoj blizini fizički, ali uz pomoć tehnologije svakako jesu. Tako je i slučaj sa mojom dragom prijateljicom i sa nekadašnjom koleginicom sa fakulteta, odakle je sve počelo.Naši razgovori su današnja inspiracija. Hvala Iv. 
Kada se osvrnem, shvatim, FPN mi je doneo prijateljstva - ona prava. Preplavi me zahvalnost kada pomislim na te blagoslove u ljudskom obliku. Kakva konekcija, kakav klik, kakva srodna duša! Nije potrebno stalno da se vidimo i čujemo, ali tu smo, životi nam se prepliću i jednostavno znate da na nekoga možete da računate za čitav život, a mi smo dovoljno lude da znamo da će tako biti i posle toga. 
Da, da, mi ne verujemo u slučajno, verujemo u beskonačno.

Nego, da se vratim na temu - it's done. 

Svi smo satkani od želja. Težimo ekspanziji. Uvek možemo i želimo više i bolje. Takva nam je priroda. Zato često imamo osećaj kad nešto ostvarimo da nismo dovoljno srećni ili nam se učini da smo - nikad srećni, nikad zadovoljni, bez obzira na uspešne rezultate.
Kako izbeći takva stanja? Rešenje pripada pričama da: treba živeti u sadašnjem trenutku, zahvaljivati na onome što već imamo, da se prisetimo trenutaka kada smo bukvalno molili da imamo ono što sada imamo, a tada nismo imali, da je sreća unutar nas, a ne nešto uhvatljivo u spoljašnjosti i tako dalje...

It's done je plivanje nizvodno. Vera životu i svemu onome što mislite da upliće prste u naše ''sudbinske'' puteve. Vera u izvesni srećan ishod, najbolji po nas. Vera da je sve već tu - ostvareno. Znati i osećati to istinski, bez foliranja i laganja sebe.

Velika je razlika u tome znati šta želiš i znati šta ti je zaista potrebno. Ako verujemo u najbolji ishod po nas, ishod koji će nas naučiti, oplemeniti, učiniti da doživimo ekspanziju, da budemo svoja najbolja verzija - tu nema prostora za sumnju da se sve dešava sa određenim razlogom, nama možda privremeno ili zauvek nepoznatom. Razlog koji će sijati čak i u najmračnijim situacijama. Samo je pitanje da li smo sposobni tj dovoljno probuđeni da vidimo taj sjaj?

Da bismo izvukli suštinu ''It's done'', može nam poslužiti sledeće poređenje. 
Nova godina dolazi svaki put, izvesno, tačno u pravo vreme - odmah posle 31. decembra. U sred leta npr ne pitamo se da li dolazi, čak nam i ne pada na pamet da li dolazi. Izvesno je. Putuje ka nama i stiže u naše realnosti. 
Zašto ne bi ostvarenje naših svesnih i nesvesnih želja bilo izvesno kao dolazak Nove godine, u pravo vreme? 

Slažem se - moraš biti dovoljno lud da veruješ. Pa, da li si?

Izgovori, napiši ili pomisli svoje želje. Neka ih neko čuje, tamo gore. Onda idi i radi ono što te veseli, sa punim poštenjem. Ne razmišljaj više o željama. Veruj u (ne)moguće.

P.S.
A ako ti 30. decembra na glavu padne cigla ili te udari voz, ne brini - beskonačni smo. :)

Lav & pis

Proleće Sreće

Ne znam da li je zbog imena ili zbog toga što sam rođena u proleće, ali ovo je moj omiljeni period u godini. Otišla je zima. Hvala joj na svim svojim čarima, ali vreme je za šarenilo i pozitivne vibracije!

Ne moraš da poznaješ svakog čoveka na ovom svetu, a možeš da znaš nešto veoma lično o svakom. Gde god da diše, svaki čovek, baš kao i ti, želi samo jedno - biti srećan.

Neke pojmove poput sreće ili ljubavi, teško možemo staviti u jednu definiciju ili imati čarobnu formulu kako (do)živeti svaku od njih. 
Koja je tvoja definicija? Da li živiš svoju definiciju?

Toliko učenja i filozofija na svetu upućuju na to da je sreća jedino i isključivo u nama, baš kao i ljubav. Čuli smo i da sreću ne čine materijalne stvari i da se ista ne može kupiti novcem. Život nas nauči tim lekcijama tokom ovog putovanja, pre ili kasnije. Zašto čekati? Možeš naučiti odmah.
Nauči se zahvalnosti. Nauči da tvoja sreća ne zavisi od drugih ljudi ili situacija. Nauči da je uvek i sve do tebe. Ne veruj na reč, nego istraži i primeni. Svakodnevno.

Što se mene tiče nema tu mnogo filozofije. Sreća je stvar odluke. Promena se dešava odmah nakon te odluke. Nemamo ni prošlost, ni budućnost. Sva sreća sveta staje u SADA.
Putuj iz trenutka u trenutak, birajući najbolje moguće misli. 

S prvim danom proleća posadi seme pozitive u baštu svog uma. 
Zamisliš da je život ogledalo. Kakav ti je odraz? 
Nasmej mu se prvi, da bi ti isti osmeh uzvratio. 

Da li će ovo biti proleće sreće ili neće?

TI odlučuješ. 

Kakav ti je dan?

- Samo osvesti sadašnji trenutak i vodi računa koju emociju osećaš.
- Kako mi znači što te imam... Anđeo moj <3 
(03.03.2017.  14:39)

Dugujem tekst (ma šta tekst, tekstove) ovoj osobi. Toliko puta me je inspirisala, a ja sam tu inspiraciju odložila po strani za neki drugi dan i bolje raspoloženje za pisanje. 
Danas ne želim tako da reagujem. Možda još nekome ''klikne''. 

P.S. Savete treba dati samo ukoliko ih neko od vas  zatraži. U suprotnom, smarate bespotrebno i produktivniju konverzaciju biste imali sa zidovima. 

                                       


Kažu da nije svaki dan dobar, ali da ima nešto dobro u svakom danu. Smatram da dnevnu proporciju ''dobrog'' i ''lošeg'' biramo sami. Ako smo danas živi, zdravi i imamo zadovoljene sve potrebne fiziološke i egzistencijalne potrebe - sve je u redu. ''Cenzus za dobro'' je uzimajući u obzir pomenute faktore - pređen. Uverenje mi je da prateći svoje emocije i oživljavajući one koje smo okarakterisali kao ''dobre''tj ''pozitivne'', pripremamo teren za dolazak situacija koje su nam potrebne da bismo živeli svoje najbolje verzije. 
Da li dopuštaš da te život povede ka tim situacijama?

Ako pre svega osvestimo sadašnji trenutak i ako uzmemo u obzir zahvalnost za sve ono što se uglavnom uzima zdravo za gotovo - imamo dovoljno materijala da dan okarakterišemo kao dobar.
Kada ''podesimo'' um da razmišlja na taj način, svakodnevno, 
dan, a samim tim i život dobija bolju perspektivu.
Koliko puta ti je danas sadašnji trenutak bio proveden svesno? 
Na čemu se zahvaljuješ danas?

Na svakome od nas je da li će dan posvetiti brigama ili rešavanju istih? 
Hodajući istom stazom ruku pod ruku sa problemom tj izazovom, nikada nećemo stići do rešenja. Stazom do rešenja idemo sami u boljem raspoloženju, koje nam dolazi svesnom promenom fokusa. 
Kakvo ti je raspoloženje?

Svaka osoba i situacija koja nam se dešava u životu šalje neku poruku. Da li čitaš te poruke?

Svaki dan je beli papir. Boje nanosimo sami. 

Svaki dan je beli papir. Reči ispisujemo sami.

Kojim bojama danas bojiš dan? 

Koje reči ispisuješ na svom životnom papiru?

Lav&pis

Kada dođeš...

Kažu da te život prvo učini jačim, pa srećnim. Ne daje ti teže od onoga što je procenio da možeš da podneseš. I što je najvažnije uvek te čuva. Ne brini.

Pismo jedne Loren

Jednom kada dođeš, reći ću ti da sam danas mislila o tebi.
Nisam se rugala zaljubljenima. Zašto bih? Zar nisu primer da ipak može biti drugačije?

Rekli su mi da iščupano srce može da se vrati kada bačeno ostane u blatu prošlosti. Nisam im verovala. U prvi mah mislila sam da ga više nikada neću naći. Svaki moj korak je odzvanjao tom mišlju. Ali hodala sam dalje. Neočekivano, lutajući, maštajući - pronađoh ga! Ispere se onako pregaženo, tamo na onim potocima nemoći, čiji se izvor nalazi u očima koje su samo videle ljubav. Ili bar nešto što je podsećalo na to. Svi smo bili na tom mestu.

Nađeš svoje srce, vratiš ga. Ono nastavi da kuca. Kuca jer veruje u život. Tada znaš da si preživeo. Tada saznaš da možeš sve. 

Nastaviš... Svaki dan je novi dan, nova šansa. Zahvalnost.

Znaš, kada se pojaviš, biće to pojava vere koja je morala prvo da se rodi i živi. Onda je morala toliko da naraste i ojača da može sama da otvori vrata iza kojih te već dugo čekam. Mada rekli su mi da ne treba da izgleda kao da čekam.

Nestrpljiva, gledala sam u oči nepoznatih ljudi misleći da gledam u tebe. Pokušala sam da te osetim u tuđim zagrljajima misleći da sam povezana sa tobom. Poverovah da se baš ti kriješ iza onih reči koje jedva čekaju da se pretvore u dela, misleći da si ti taj alhemičar. Ali, vreme mi je vrištalo u lice ''Stani! Nije to - to! Čekaj!'' 
Pomislih da samo umišljam da grešim. Rogovima koje sam dobila rođenjem u proleće, išla sam kroz zid. Pričali su da sam teška i da se inatim. Nisu znali da sam skupljala trenutke koji su podsećali na tebe ili tvoj dolazak. Ulepšavala sam i farbala trule daske brodova koji nikuda ne plove. 

Brojala sam koliko je prošlo. Gledala sam u časovnik nade koji je otkucavao prošlost. Ne pojavljuješ se. U kutku unutrašnjeg svemira čulo se: ''Samo što nije, čekaj da primetiš! Budi u ovom trenutku!''
Vreme mi uvek pokaže da ne priča gluposti. Poslušala sam. 
Šta sam drugo mogla da uradim?

Nekad mi se telo grčilo od straha pri pomisli da možda ne postojiš. Ali znala sam da su grčevi bili samo udarci ovog ludog unutrašnjeg deteta koje je vikalo: ''Ne gledaj to tako! Veruj!'' 
Kao i svaka (donekle) odrasla osoba, pomislih ''Ko još sluša dete kako treba da se živi?'' 
Svaki ratnik mora da ima bedeme oko svog sveta, koji su tu da ga zaštite. Moji su bili visoko. Dopiralo je Sunce do njih, ali nikome nije bilo toplo u blizini. Rušila ih je dosada veoma retko, ali brzo sam gradila nove. Dok su prve procene ubijale svaku šansu da se pojaviš, ono ludo dete je gazilo moj ego. Dete mi uvek pokaže kako i gde treba da gledam. Pratila sam. Šta sam drugo mogla da uradim?

Koliko sam te samo tražila, a nisu mi rekli da dolaziš tek kad dignem ruke i gledam u zvezde kao da su one jedino što mi je potrebno u životu. Zvezde i Mesec mi uvek šapuću ''Dovoljna si! Voljena si!'' Onda budem srećna sama sa sobom, pa pomislim, ako ne dođeš, život će biti i dalje lep. Rekli su mi da moram to da kažem i zaista osetim, da bih te dočekala. Zvezde i Mesec znaju. Verovatno ljudi misle da sam luda što slušam zvezde i Mesec, ali šta sam drugo mogla da uradim?

Pitala sam se zašto mi dolaze oni koji mi nisu potrebni? Etiketirani kao ''pogrešni'' jer je to jedino odzvanjalo u meni. Nije to bila borba mozga i srca, već stvarnosti protiv želja. 
Pitala sam se neprestano. Odgovori dolaze onima koji su spremni da ih čuju. ''In vino veritas''.

Sve što se desilo, a nisam želela da se desi, katapultiralo je želju u kosmos. Rekli su mi da ostanem dovoljno visoko da bih mogla da je vidim. U daljini je i dolazi. Misli o tome me gone do druge vasione, jer na Zemlji se ne dešava ništa samo od sebe.

Težimo ekspanziji, a ne možemo je dostići ako stojimo u mestu. Zona komfora je promena.

Svi moji kontrasti su stvorili tebe. Za mene. Neću te prepoznati po licu ni osmehu, nego po duši. 
Udarci u utorbi će nestati. Neko kuca na vrata. Ti. Mir.

Kada dođeš reći ću ti koliko sam te čekala i koliko sam zahvalna što si tu. Konačno.

Mada i ako ne dođeš, život će i dalje biti lep, a ja ću gledati visoko do druge vasione. Luda dovoljno da i dalje verujem da ipak dolaziš. Šta drugo mogu da uradim?

Poslednji boem

One noći kada si odlučio da odeš na neko bolje mesto, nešto me je probudilo. Moja luda glava voli da veruje da si tada došao da se pozdraviš. Taj momenat nikada neću moći da opišem, niti da zaboravim. I ove noći sam se probudila u isto vreme, ali me je probudio bol.

Tog prokletog petka probudila sam se srećna. Jedna moja ogromna želja je čekala da se ispuni, konačno. Ti si uvek bio svedok koliko mi je ta želja bila važna, a sada znam da nije trebalo da bude. 
Sećam se da sam na sva zvona vikala ''Danas je divan dan!''. A onda su javili da si otišao. Nisam sebi mogla da oprostim zašto sam taj dan nazvala divnim. Crni oblak preplavio je sve, ali tek sad kad je prošlo dovoljno vremena da pričam o tome, možda to i jeste bio divan dan. Oslobodio si se svih muka i duša je mogla da ti pođe u večni mir koji ti je tako bio potreban. Tešim se da je to bila tvoja odluka. Ne mora to niko da razume, ali ipak - bio je to težak, ali divan dan. To je ona najmanja tačka svetlosti u srcu ispunjenim crnilom koje rastanak od najbližih donese.

Potrebno je vreme da bih mogla da pričam o svojim ožiljcima. Ožiljak od našeg preranog rastanka nosim i osetim ga svaki put kad te se setim. Tek sam danas shvatila da na ovaj način po prvi put mogu da pričam o tome. Nisam imala dovoljno hrabrosti da vidim kako odlaziš. Niko ne voli rastanke, ali ja ih ne volim duplo. Znam da mi to nikad ne bi zamerio. Vazda biram da mi ostane lepa slika na kraju, pa ko hoće razumeće, ko neće zameriće. Tako je za sve u životu.

Sećam se da si mi jednom rekao da mi nisi pružio dovoljno kao ostaloj deci i da ti je to nešto što treba da ispraviš. Nadam se da sad negde gore gledaš i shvataš da si mi ostavio blago. Svoj život kao primer i podsetnik da treba živeti punim plućima bez obzira na sve. Da pare dođu i prođu, a dan ispunjen veseljem uvek ostaje. Nikad se nisi uklapao u kalupe društvenog sistema, zato si bio i ostao zapamćen. Kad god su pokušali da te stave u te kalupe, branio si se svim silama. Znam da nisi bio ponosan na metode svoje samoodbrane, ali radio si onako kako si najbolje znao. Baš kao i ja. Baš kao i svi drugi. 

Mrzim što moram da koristim perfekat kada pišem o tebi. 

Retko plačem. Nekad imam utisak da sam suze ostavila u nekom prošlom vremenu. Ali ima jedna pesma koja je uvek okidač. Svaki put mi ispere dušu. Setim se onda svih pesama koje smo slušali i kako smo bili ludi predvodnici na svakom slavlju. Sećam se da si me naučio da igram kolo i da sam bila uvek sva ponosna kada sam bila uz tebe u igri i veselju. Uvek mi je bilo smešno i neverovatno da si kao mlad išao na rok koncerte i imao dugu kosu. Onda shvatim da samo veliki ljudi bez kompleksa, mogu da se uklope u bilo koji muzički žanr. Ti to jesi. Moj simbol pozitive. Simbol radosti. Simbol boemskog života. Simbol neshvaćenosti.

Volim da verujem da si tu. Da nas sve gledaš i čuvaš zajedno sa našima. Teši me da nisi sam. Žao mi je što nećemo više moći da pričamo, niti zagrlimo. Žao mi je što ćeš nedostajati za sve što dolazi. Žao mi je što više nećemo imati naše tajne. Žao mi je što više ne mogu da idem tamo. To mesto više nikada neće biti isto bez tebe i to je ona rupa koju nedostajanje fino izbruši u srcu. Vreme prolazi, ali ne menja ništa.

Hvala ti što si bio i ostao deo mog života ujače. Ostaće pesma i uspomena, zauvek, a svaki minut i pesmu u kafani posvetiću tebi... Živiš dok te se sećamo. Volim te.

December To Remember

Ova godina je proletela! Mada, odavno je jedan genije rekao ''Sve je relativno''.
Koga god da sam pitala da mi opiše subjektivni doživljaj prolaznosti 2016-e, svi do jednog su potvrdili: ''Nikad mi brže nije prošla godina!'' Volela bih, radi poređenja, da čujem i doživljaje onih koji se ne slažu sa tom konstatacijom. Ne znam tačno koji su sve faktori doprineli da većina ljudi oseti da je vreme prošlo brže nego obično, ali da je fascinantno - fascinantno je. 

Dakle, evo nas u Decembru. Ne sviđa mi se što je u našem pravopisu pravilno pisanje meseca malim početnim slovom. Oni su za mene posebni i svaki nosi sa sobom svoju magiju. Stoga, svesno prihvatam i kršim pravopisno pravilo.

ELEM, podelila sam sa svojom prijateljicom Silvanom jednu vežbu na koju sam naletela na YouTube kanalu drage Vine, koju povremeno pratim još od 2013. godine. Beskrajno sam joj zahvalna na podeljenim mudrostima. Svrha vežbe je da u svaki novi mesec uđete sa svojim željama i ciljevima, ali isto tako da se zapitate i definišete šta ćete zauzvrat podariti. Onda se setih da postoji mogućnost da se nekome još dopadne cela priča, pa učini isto. Dakle, sledi detaljniji opis o čemu se radi.

Ko voli da piše, može uzeti neku lepu svesku, ko ne voli da piše, može da kuca na kompu ili telefonu, a ko ne voli ni jedno, a ni drugo, može da odradi to i u okviru monologa koji ćete snimiti, zapamtiti ili jednostavno izgovoriti sebi. Dakle, kao i uvek za sve u životu - sami biramo.

Na jednoj strani ispisujemo pitanje: Šta očekujem od __________ (u prazno polje ispisujemo pojam koji opisuje ono u šta verujemo, npr - Univerzuma, Boga, prirode, Više Svesti, Kosmosa, Svemira, pegle za kosu, sebe ili ukoliko nemate takav pojam onda možete i bez njega) u Decembru?
Ili ''Od (biramo svoj pojam) očekujem u Decembru da...'' E, onda sledi lista koju popunjavamo po sopstvenom nahođenju. Da li će to biti neka konkretna ili uopštena želja - na nama je. Da li je to neka situacija koju bismo voleli da doživimo, osećaj koji bismo da proživimo, stvar koju bismo voleli da kupimo ili dobijemo na poklon, neko posebno iskustvo, realna ili nerealna želja, bukvalno šta god mi smatrali prigodnim.
Moja lista se sastoji više od uopštenih želja, ali ima i onih konkretnih. Logiku na koji način će se to ostvariti i vezivanje za ishod odbacujem tj otpuštam. Svrha ove vežbe je da u novi mesec uđemo na jedan lep način, koji nam je ponuđen.

Na drugoj strani ispisujemo pitanje: Šta darujem (izaberite svoj pojam) u Decembru? ili ''U Decembru (pojam) darujem...''
Isto tako sve što nam padne na pamet, a uklapa se u tematiku.

Ja sam odlučila da ispišem jednak broj želja i darivanja. Na vama je da izaberete proporciju istih.  Iskreno, lakše mi je bilo da sastavim prvu stranu, nego drugu, ali u tome i jeste svrha, razvijati ideje u cilju darivanja.

Smatram da je veoma važno napraviti balans između onoga što želimo i onoga što smo spremni da darujemo. Dok kreirate svoje liste, preporučujem da imate na umu rečenice poput - ''Želi, a ne trebaj'' ili ''Daj ono što ti je potrebno''.

Da li ste spremni da budete srećni, čak iako vam se želje iz nekog posebnog razloga ne ostvare?
Da li ste spremni prvo da darujete ono što želite za sebe?

Pred nama je divan period, upijajte svaki trenutak praznične čarolije. Svesno birajte emocije visoke vibracije a.k.a pozitivne i neka nam kraj ove godine bude odskočna daska za magična iskustva koja nam stižu 2017-e.

Make it a December to remeber! Have a fun!

P.S. Možete da pretpostavite da li je pisanje tekstova na blogu jedna od stavki na mojoj listi darivanja. :)
Čitamo se još! :)
Lav &amp; pis

Cup Of Tea

           Oduvek sam bila u ''taboru'' ljubitelja čaja, a ne kafe. Pogotovo kada je reč o jutarnjem ritualu. Volim da pijem čaj bez obzira na doba dana ili godine. Jutros, gledam svoju veliku i belu šolju čaja. Pod prstima osećam toplinu koja se širi kad je dodirnem. Čak sam i obraze naslonila na šolju. Bože, kakva toplina! Tečnost koja greje telo, a i dušu. Svesnost trenutka. Wow, tako sam zahvalna u ovom trenutku na ovoj šolji čaja. Wow, pa tek sad razumem zašto ljudi kažu ''You're my cup of tea''.

         Upalia se lampica da podelim ovaj kraći tekst. Zašto su ljudi povezali partnersku ljubav i šolju čaja? Šta je potrebno da bi se ta dva sveta dovela u relaciju? Pomislih da je to kada... Nekoga voliš svakoga dana u bilo koje doba. Kada ti svojim postojanjem probudi zahvalnost što je tu pred tobom. Kada ga prihvatiš bez dodataka, baš takvog kakav jeste. Kada dopustiš da ti ugreje dušu i telo. Kada je tu da te izleči od bilo kakvog nedostatka. Kada mu se nađeš da iskaže svoj puni potencijal, jer bez tebe to ne bi bilo potpuno, niti smisleno. Kada mu se raduješ. Kada omogućiš da ti pruži najbolje što može. Kada mu dopustiš uz ljubav i podršku da živi svoju svrhu. Kada je tu da te isprati i da te dočeka ponovo. Baš kao šolja čaja kada je pred tobom.

Čija ste šolja čaja? Ako niste, budite, prvom prilikom.