Kada dođeš…

Kažu da te život prvo učini jačim, pa srećnim. Ne daje ti teže od onoga što je procenio da možeš da podneseš. I što je najvažnije uvek te čuva. Ne brini.

Pismo jedne Loren

Jednom kada dođeš, reći ću ti da sam danas mislila o tebi.
Nisam se rugala zaljubljenima. Zašto bih? Zar nisu primer da ipak može biti drugačije?

Rekli su mi da iščupano srce može da se vrati kada bačeno ostane u blatu prošlosti. Nisam im verovala. U prvi mah mislila sam da ga više nikada neću naći. Svaki moj korak je odzvanjao tom mišlju. Ali hodala sam dalje. Neočekivano, lutajući, maštajući – pronađoh ga! Ispere se onako pregaženo, tamo na onim potocima nemoći, čiji se izvor nalazi u očima koje su samo videle ljubav. Ili bar nešto što je podsećalo na to. Svi smo bili na tom mestu.

Nađeš svoje srce, vratiš ga. Ono nastavi da kuca. Kuca jer veruje u život. Tada znaš da si preživeo. Tada saznaš da možeš sve.

Nastaviš… Svaki dan je novi dan, nova šansa. Zahvalnost.

Znaš, kada se pojaviš, biće to pojava vere koja je morala prvo da se rodi i živi. Onda je morala toliko da naraste i ojača da može sama da otvori vrata iza kojih te već dugo čekam. Mada rekli su mi da ne treba da izgleda kao da čekam.

Nestrpljiva, gledala sam u oči nepoznatih ljudi misleći da gledam u tebe. Pokušala sam da te osetim u tuđim zagrljajima misleći da sam povezana sa tobom. Poverovah da se baš ti kriješ iza onih reči koje jedva čekaju da se pretvore u dela, misleći da si ti taj alhemičar. Ali, vreme mi je vrištalo u lice ”Stani! Nije to – to! Čekaj!”
Pomislih da samo umišljam da grešim. Rogovima koje sam dobila rođenjem u proleće, išla sam kroz zid. Pričali su da sam teška i da se inatim. Nisu znali da sam skupljala trenutke koji su podsećali na tebe ili tvoj dolazak. Ulepšavala sam i farbala trule daske brodova koji nikuda ne plove.

Brojala sam koliko je prošlo. Gledala sam u časovnik nade koji je otkucavao prošlost. Ne pojavljuješ se. U kutku unutrašnjeg svemira čulo se: ”Samo što nije, čekaj da primetiš! Budi u ovom trenutku!”
Vreme mi uvek pokaže da ne priča gluposti. Poslušala sam.
Šta sam drugo mogla da uradim?

Nekad mi se telo grčilo od straha pri pomisli da možda ne postojiš. Ali znala sam da su grčevi bili samo udarci ovog ludog unutrašnjeg deteta koje je vikalo: ”Ne gledaj to tako! Veruj!”
Kao i svaka (donekle) odrasla osoba, pomislih ”Ko još sluša dete kako treba da se živi?”
Svaki ratnik mora da ima bedeme oko svog sveta, koji su tu da ga zaštite. Moji su bili visoko. Dopiralo je Sunce do njih, ali nikome nije bilo toplo u blizini. Rušila ih je dosada veoma retko, ali brzo sam gradila nove. Dok su prve procene ubijale svaku šansu da se pojaviš, ono ludo dete je gazilo moj ego. Dete mi uvek pokaže kako i gde treba da gledam. Pratila sam. Šta sam drugo mogla da uradim?

Koliko sam te samo tražila, a nisu mi rekli da dolaziš tek kad dignem ruke i gledam u zvezde kao da su one jedino što mi je potrebno u životu. Zvezde i Mesec mi uvek šapuću ”Dovoljna si! Voljena si!” Onda budem srećna sama sa sobom, pa pomislim, ako ne dođeš, život će biti i dalje lep. Rekli su mi da moram to da kažem i zaista osetim, da bih te dočekala. Zvezde i Mesec znaju. Verovatno ljudi misle da sam luda što slušam zvezde i Mesec, ali šta sam drugo mogla da uradim?

Pitala sam se zašto mi dolaze oni koji mi nisu potrebni? Etiketirani kao ”pogrešni” jer je to jedino odzvanjalo u meni. Nije to bila borba mozga i srca, već stvarnosti protiv želja.
Pitala sam se neprestano. Odgovori dolaze onima koji su spremni da ih čuju. ”In vino veritas”.

Sve što se desilo, a nisam želela da se desi, katapultiralo je želju u kosmos. Rekli su mi da ostanem dovoljno visoko da bih mogla da je vidim. U daljini je i dolazi. Misli o tome me gone do druge vasione, jer na Zemlji se ne dešava ništa samo od sebe.

Težimo ekspanziji, a ne možemo je dostići ako stojimo u mestu. Zona komfora je promena.

Svi moji kontrasti su stvorili tebe. Za mene. Neću te prepoznati po licu ni osmehu, nego po duši.
Udarci u utorbi će nestati. Neko kuca na vrata. Ti. Mir.

Kada dođeš reći ću ti koliko sam te čekala i koliko sam zahvalna što si tu. Konačno.

Mada i ako ne dođeš, život će i dalje biti lep, a ja ću gledati visoko do druge vasione. Luda dovoljno da i dalje verujem da ipak dolaziš. Šta drugo mogu da uradim?

Share: