Skoči u život

Čekam idealan trenutak sa idealnim uslovima.

Nemam adekvatan prostor. Nemam adekvatan kompjuter. Ne živim sama. Nemam dovoljno vremena od posla. Nemam domen. Nemam ideju. Ovo što sam napisala zvuči grozno.

Počeću kad budem živela sama. Počeću od Nove godine. Počeću od prvog u mesecu. Počeću od ponedeljka. Počeću od rođendana. Počeću kad se završi leto, tada ću imati vremena. Počeću kad kupim Mac Book, jer mogu da ga nosim svuda, ovaj lap top je pretežak. Počeću kad se vratim s posla. Počeću za vikend. Počeću napolju kad bude lep i sunčan dan. Počeću na terasi uz čaj. Počeću u krevetu. Počeću sutra. Počeću čim ozdravim. Počeću kad kupim domen. Počeću, počeću… Ja to volim da radim. To mi je sve. Počeću. Evo… Samo…

Živim sama. Prošla Nova godina. Prošao rođendan. Prošao prvi u mesecu. Prošao ponedeljak. Prošlo leto. Kupila sam Mac Book. Vratila sam se sa posla. Prošao vikend. Prošao lep i sunčan dan. Zahladnelo na terasi. Krevet me tera na san. Kupila sam domen. Ozdravila sam. Sutra se pretvorilo u juče. Šta ja to radim?

Plivam u izgovorima već godinu i po dana.

Razumem kada odlažem stvari koje ne volim da radim, koje me ne inspirišu, koje je nametnuo sistem, itd. Ali kako da opravdam sebe kada ne radim ono što najviše volim još otkad sam bila mala?

Disciplina, je l’ se to maže na hleb?

***

Svi su tog dana lako i slobodno skočili sa ivice broda. Svi su me uveravali da mi se ništa neće desiti ako skočim. Znala sam da mi se neće ništa desiti jer uopšte nije velika visina. Ali ne, noge su mi bile zacementirane. Uredno sam preskakala ogradu spremajući se da skočim i uredno sam preskakala ogradu jer sam odustajala od skoka. ”Zašto nisam skočila?” – pitala sam se tada i sada.

***

Mrzim sport. Odlazak u teretanu mi predstavlja mučenje. Zabušavam i vučem se, dok drugi to sa lakoćom rade. Ili barem tako izgleda. Radije bih se na čas matematike u gimnaziji vratila na 45 minuta, nego što moram da mlatim u teretani za isto vreme. Okej, možda sam preterala jer je matematika u pitanju, ali eto neka bude istorija. S druge strane, svesna sam da je fizička aktivnost povezana sa svim aspektima zdravog života i da mi je potrebna.

***
Svanuo je ponedeljak – 01. Oktobar. Ne sviđa mi što dan započinjem tako što uzmem telefon i otvorim Instagram, ali tako je bilo. Izaberem jedan od 5 (slovima PET) registrovanih Instagram profila koje imam i zapazim nešto što mi je na prvu delovalo interesantno – ”Maglov izazov”. Poenta izazova je snimiti jedan svoj dan na Instagram story-ju iz najmanje 10 delova. Prvi dan u mesecu, pa još i u nedelji uvek me inspiriše da započnem nešto novo, pa se odlučih da učestvujem i prihvatim izazov. Inače, reč izazov uglavnom koristim kao zamenu za reč problem. Drugačije mi zvuči, a značenje mi je sasvim isto. Socijalni eksperiment je urodio plodom tog dana. Htela sam da vidim kakve će meni reakcije i misli izazvati taj izazov, a samim tim i drugima. Do kraja dana došla sam do raznih zaključaka. Od najuže okoline, koja je navikla na mene ”normalnu”, dobila sam uglavnom komentare da nisam baš ”normalna”, neki su se čak i zabrinuli. Drugi su me podržavali da nastavim, da uživaju i da mi baš ide od ruke. Treći su mi predviđali blogersku, vlogersku i influensersku budućnost koja će mi doneti zaradu, iako baš nisam imala tih tendencija. Mnogi su nemo posmatrali i ispratili svaku objavu. Čak su i mimo mene međusobno komentarisali.
Glavni zaključak je bio taj da sam na podršku, pohvale, osuđivanje i ismejavanje imala apsolutno istu reakciju – (o)smeh. Sve me je to iz dubine duše zabavilo. A smatram da zabava treba da bude srž svake moje, ali i tuđe akcije. Potrebno je uraditi nešto drugačije, izaći iz svog okvira ili zone komfora o kojoj se toliko priča i dobro motriti na svoje misaone procese.
Prošla sam dobru introspekciju prošlog ponedeljka.
***
Okej, šta je zajedničko svim ovim nabacanim pričama?
Moja nesigurnost i nedisciplina.

Krećem da pišem. U teretanu nastavljam da idem. Sa broda ću skočiti (jednog dana). I dalje ću izlaziti iz zone komfora, dokle god taj izlazak ne bude bio moja zona komfora.

Ne čekam idealan trenutak sa idealnim uslovima.

P.S. Hvala Paolu Koelju koji je napisao priču ”Živeti svoju Ličnu Legendu” koja mi je bila finalni šamar za razbuđivanje:

Indijanci kažu: „Današnji dan je dobar za napuštanje ovog sveta
kao i svaki drugi.“ A neki veštac je jednom rekao: „Neka smrt bude uvek uz tebe. Ona će ti dati neophodnu snagu i hrabrost kada budeš morao da činiš bitne stvari.“
Nadam se da si ti, čitaoče, stigao dovde. Bilo bi glupo uplašiti se statističkih podataka jer ćemo svi mi, pre ili kasnije, umreti. I samo oni koji to prihvate spremni su za život.

Lav end pis!

 

Share: