Zažmuri da bi video

Kada pričam o svom nekadašnjem fakultetu, odgovorno tvrdim da jedino dobro što mi je upis istog doneo, jesu divna prijateljstva. Drugo, smatram da možeš da budeš uspešan do Forbes-ove liste i nazad, ali ako to što radiš ne služi drugima da budu bolji, da žive bolje –
ne važi se. Presrećna sam što moje prijateljice danas rade veoma plemenite poslove i što na neki način sva ta iskustva i vidove socijalnog rada, zajedno sa njima proživljavam kroz priču koju mi prenose.

Tako mi je Ana slikom i pričom prenela trenutke današnjeg časa biologije u srednjoj školi gde radi. Naime, svi učenici u odeljenju su danas obradili temu ”Čulo vida”. Sve to ne bi bilo tako neobično, da nije činjenice da je na času bio prisutan dečak koji je tokom života ostao bez tog istog čula. Dečak koji redovno pohađa srednju školu i beleži u njoj uspehe. Profesorka biologije i Ana koja mu pomaže u putu ka školskom uspehu, su došle na ideju da tokom časa svi prisutni imaju poveze preko očiju i time ukažu čast i poštovanje svom drugu Dušanu, pokazujući time da misle na njega i da makar za vreme jednog školskog časa spoznaju kako je to biti u njegovim cipelama. Čitav čas je protekao u jednom posebnom emotivnom tonu, što ih je sve kolektivno još više zbližilo i dirnulo, što i jeste cilj hoda u tuđim cipelama.
Ana je ponosna na čitav razred, a ja na nju.

Dakle, kada sledeći put budemo očajavali i proživljavali svoje drame i dramice, udahnimo, onda redom izbrojmo sva čula koja posedujemo i koja funkcionišu. Prebrojmo ruke i noge koje isto tako funkcionišu. Ošamarimo se ovim činjenicama i veselim korakom nastavimo živeti ovaj život.

Danas je jedno odeljenja izabralo da bude u svom mraku kako bi spoznalo svetlost koju nam donose emocije i razumevanje tuđih izazova. Ne zaboravimo da se svaka osoba koju sretnemo u životu suočava sa nekom vrstom mraka.

Zatvorimo oči zajedno da bismo se bolje videli.

***

”Mislim da treba da delimo ovakve priče, jer nam greju dušu” – rekla mi je Ana.

Meni ova sigurno jeste.

Lav end pis.

Share: