Danas, pre 20 godina…

Ne volim da pričam o prošlosti, niti da učim o istoriji. Ne mogu da prosuđujem nešto o događajima kojima nisam prisustvovala, niti da stvaram mišljenje na osnovu tuđih, o vremenu čiji svedok nisam bila. Onda svane 24. mart i setim se mnogih situacija koje su se odvile pred mojim očima i o kojima mogu i želim da se izjasnim.

Prvi put sam se ozbiljno uplašila za svoj život kada sam bila u vrtiću. Sećam se da se na TV-u vrtela reklama časopisa “Zone sumraka” na čijoj naslovnoj strani je ogromnim slovima stajao natpis SMAK SVETA. Svaki put kad sam ugledala tu reklamu ili taj časopis na kiosku, umirala sam od straha, ali nikome nisam pričala. Ne sećam se datuma, ali znam da sam veče pre tog “sudnjeg” dana, izljubila sve bliske ljude i u tišini plakala, ali misao da nema više vrtića me je i te kako u tom trenutku utešila. Kada je taj dan prošao, nikada više nisam verovala tom časopisu i sličnim tematikama. Ako je to bila cena, vredelo je. 

Bilo je veče, 24. marta 1999. godine. Drugi put kada sam se ozbiljno uplašila za svoj opstanak na planeti. Gledala sam crtani film u svojoj sobi, majka mi je donela šolju toplog mleka, sa kašičicom Nesquik-a, koja je inače bila preduslov da popijem mleko ikada. Zazvonio nam je fiksni telefon i kuma iz Nemačke je javila mami kako su kod njih na vestima najavili da su krenuli avioni na Srbiju, da nas bombarduju. Sećam se da kada sam to čula da mama prepričava tati sa očajem u glasu, šolja mleka se iz moje ruke otrgla na pod po tepihu bež boje. U tom trenutku nisam baš znala da procenim ko je u većoj nevolji ja, zbog prsutog mleka ili Srbija, koju kreću da bombarduju. Par godina kasnije, pročitala da proliveno mleko u kulturi nekog naroda znači nesreću. Ovo je sigurno bio taj znak. Ubrzo sam shvatila da mama nije imala vremena da me grdi zbog fleke na tepihu, već je panično počela da pakuje naše stvari i kroz pola sata smo se našli na ulici, na putu do kuće majkinog rođaka, koja je tada delovala kao sigurnije mesto od stana na 9. spratu zgrade u kojoj smo živeli. Isto veče bombardovali su vojnu bazu u smederevskom selu Vučak. Atomsko sklonište u podrumima naših zgrada je kasnije bila još bezbednija opcija skrivanja, za sve nas iz komšiluka. Od te večeri sećanja mi ne idu hronološkim tokom, ali i te kako pamtim različite scene koje su obeležile to krvavo srpsko proleće. 

Nikada neću zaboraviti koliko smo bili složni u toj nevolji. Sklonište je bilo naše igralište, gde smo mi deca uvek imali slatkiša i sokova. Sećam se da nam je omiljena igra bila “KR KR” i žmurke. Sećam se svoje žute kape koja je virila iznad prekrivača dok sam spavala na improvizovanom krevetu od dasaka. Ta scena je čak bila i na TV-u, jer su dolazili da nas snimaju. Podrum tj sklonište se osećao na vlagu i buđ. Taj miris je bio naša stvarnost tada. Zvuk sirene koja je označavala vazdušnu opasnost, mogu da čujem sad u glavi i da proživim isto prevrtanje utorbe kao tada što sam osetila kad god je čujem. Plamen eksplozije, koja nas je probudila u sred noći, dok smo bili u kućici, urezan mi je u sećanje takođe. Mislili smo od tolikog plamena koji se širio nebom, da je bolnica koja je bila do nas gorela, a zapravo bilo je bombardovano postrojenje Jugopetrola, kilometrima daleko. Vesti o napadima i žrtvama slušale su se svakodnevno. Nekad me je baba čuvala i sećam se da je bilo dana koje sam preplakala, jer roditelji nisu bili sa mnom, već na poslu, morali su da rade kao da se ništa ne dešava.

Jedino što nam nije teško palo od svega, bilo je to da nismo morali da idemo u školu. Bila sam prvi razred. Svoj rođendan sam proslavila malo kod kuće, malo u skloništu.

Beograd 1999.

Nekad smo bili opušteni, kao da se to dešava negde tamo. Tako su jednog dana, tata i mama došli sa posla i bili smo kod kuće na ručku. Sećam se da je mama spremala salatu i da sam bila mnogo gladna. Odjednom, nešto je tako silno puklo. Čula se strašna eksplozija. Istog trenutka, izleteli smo svi iz stana bez papuča i bilo kakvih ličnih stvari. Sjurili smo se niz stepenice i preletali spratove sa devetog, samo sa stignemo do skloništa, a to su isto učinile i sve ostale komšije. Kasnije smo saznali da su bombardovali fabriku “Zmaj”, koja se videla sa naše terase. Taj strah se ne zaboravlja.

Spavala sam nekad kod kuće, dok je tata stražario na terasi, a onda bi nas probudio i rekao: “Eno su avioni, idemo dole.” Stalno sam se pitala i strahovala kako će to izgledati kada se zgrade oko nas sruše, kako ćemo ostati živi u skloništu?  Često sam to i sanjala.

Target – simbol prkosa stanovništva NATO bombardovanju

Target je bio simbol naše hrabrosti. Tata mi je poklonio taj bedž koji sam stalno sa ponosom nosila, kada bi me vodio na koncerte čiji je slogan bio “Pesma nas je održala”. Tada shvatiš koliko smo mi prkosan i lud narod. Bombe nam preleću preko zemlje, a mi pevamo.  Inat – jedinstveni srpski produkt. Sećam se natpisa i slogana “Otadžbina se brani srcem”. U gradovima ljudi su životima branili mostove, nisu se sklanjali sa njih. Dosta ih je bilo porušeno. Sećam se koliko smo se radovali obaranju aviona F117 i koliko smo bili potrešeni kada su pogodili RTS. Pesme Indeksovog narodnog pozorišta su bile popularne jer su ismevale NATO. Bil Klinton je bio najomraženija osoba i ostala politička gamad koja je bila akter ovog mračnog filma. Čitava zla misija, za nas pogrdnog imena “Milosrdni anđeo” trajala je 78 dana. 

Sećam se slavlja koje je bilo u komšiluku kada je zvanično prestalo sve. 

Preživeli smo.

Prošlo je dvadeset godina. Imali smo priliku, neko u blažem, neko u težem obliku da osetimo kako je biti napadnut od strane veće sile. Nedužni. Imali smo priliku da se bar na trenutke nađemo u situacijama u kojima su se nalazili naši preci tokom svih ratova koju su prošli našim tlom.

Evo nas sad dvadeset godina kasnije, svako na svoju stranu. Samo gde god da se nalazimo i šta god da radimo, setićemo se uvek 24. marta, da je nad našim malim i velikim glavama proletelo zlo i da smo preživeli to krvavo srpsko proleće. Nije to mala stvar.

Oni koji to nažalost nisu uspeli, ostali su u našim mislima, a pomene im dajemo na današnji dan. Večna im slava i hvala.

Ja u sebi, hvala Bogu, nisam sačuvala mržnju ni prema Americi, ni prema NATO-u. Ne radujem se kada im se desi nešto loše, a od tada jeste i to mnogo toga. Ne mislim da je to pravda i da tako treba. Svi smo mi stanovnici jedne planete, a svako radi po svojoj savesti. Uglavnom za sve ispašta nevin narod. Saosećam sa ljudima koji danas prolaze ono što smo mi tada i nadam se da ih čekaju neki bolji dani, kao i nas.

Ovo iskustvo nas je oblikovalo, iako smo brzo zaboravili sve ružno i opet kao da se sve desilo negde tamo, a nije. Zato danas pišem ovo, jer ne želim da zaboravim da su neka srca prestala da kucaju, da bi naša nastavila da to čine. Ne želim da zaboravim koliko je naša zemlja propatila i mi sa njom. Ne želim da zaboravim koliko smo prkosni bili i ostali. Ne želim da zaboravim koliko volim svoju zemlju, gde god da sam. Možeš da procvetaš na bilo kom kraju planete, ali koreni su ti samo na jednom mestu.

I na kraju, da se vratimo na ono zbog čega je sve ovo počelo. Da li je Kosovo Srbija ili nije, svako će imati svoj odgovor. Moj je ispisan odavno u srcu. Zauvek.


Share: